Da li postoji šansa za drugi krug?

Nakon sage oko toga ko će biti kandidati na izborima, kako vlasti – tako i opozicije, od kada su izbori raspisani, gotovo jedino pitanje koje se postavlja jeste – da li će Aleksandar Vučić pobediti u prvom krugu i da li je moguće postići izlaznost koja će mu to onemogućiti?

Na sajtu Peščanik se već neki period vodi ozbiljna političko-politikološka debata o mnogim aktuelnim pitanjima. Međutim, jedan tekst mi je posebno privukao pažnju. Tekst Radulovićeva kandidatura kolege Slobodana Tomića. Naslov teksta ne oslikava suštinu teme ovog teksta. Autor se u tekstu ustvari pita kako je moguće dostići izlaznost da Vučić ne pobedi u prvom krugu i zaključuje da Radulovićeva kandidatura može da doprinese tome. Ne ulazeći u to pitanje, cilj ovog teksta jeste da ukaže na faktore koji mogu pozitivno uticati na rast izlaznosti i dovesti do drugog kruga.

Slobodan u svom tekstu iznosi nekoliko scenarija o broju potencijalnih glasova koje će Aleksandar Vučić osvojiti u prvom krugu. U „najgorem“ scenariju prema njemu, Vučić bi mogao da računa na oko 2,1 milion glasova pri čemu bi za drugi krug bila potrebna izlaznost od 4,2 miliona birača ili oko 62,3%. Autor takođe navodi da je jako teško postići ovu ili čak i za 200 000 manju izlaznost u manje lošijem scenariju i poziva se na tekst Dejana Ilića koji tvrdi da je izlaznost na predsedničkim izborima obično manja od izlaznosti na parlamentarnim, odnosno parlamentarni izbori više motivišu birače da glasaju od predsedničkih. Ova tvrdnja Dejana Ilića nije tačna. Ubedljivo najveća izlaznost na bilo kojim izborima nakon 2000. godine bila je u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. godine kada je glasalo preko 4,5 miliona birača (4 580 428 izašlih birača). Drugi u ovoj kategoriji su predsednički izbori iste godine kada je u prvom krugu glasalo takođe preko 4 miliona birača (4 117 870 birača). Izbori koji su bili blizu cifre od 4 miliona birača su parlamentarni izbori 2007. i 2008. godine kada su okolnosti izbora bile slične kao što je slučaj sa predsedničkim izborima 2008. godine i parlamentarni izbori i prvi krug predsedničkih 2012. godine. Prema tome, najveću izlaznost u Srbiji su generisali upravo predsednički izbori. Naravno da izlaznost zavisi od okolnosti u kojima se održavaju, ali podaci govore o tome (između ostalog, predsednički izbori 2004. godine su imali najmanju izlaznost sa manje od 3,2 miliona izašlih u oba kruga). Ovo samo pokazuje da ne postoji pravilo i dokazana zakonitost o povezanosti izlaznosti i vrsti izbora, što je empirija potvrdila.

Kolika je izlaznost potrebna za drugi krug?

Za razliku od Slobodanove procene da je neophodno izlaznost podići na oko 4,2 miliona birača da bismo imali drugi krug, ja ću poći od pretpostavke da je neophodna i veća izlaznost. Prostim sabiranjem glasova koje je koalicija oko SNS osvojila na prethodnim izborima sa koalicijama oko SPS i SVM koji su podržali Vučića dolazimo do brojke od 2 293 537 glasova. Naravno, upitno je da li će svi birači SPS, JS i SVM glasati za Vučića (i sam mislim da neće), ali na takvu opciju moramo biti spremni, posebno što je većina istraživanja javnog mnjenja godinama unazad govorila o tome da je Vučićev rejting veći od rejtinga njegove partije. Zaista je teško očekivati da Vučić osvoji više od ovog broja glasova u prvom krugu i to bi trebalo da bude gornja granica. Ali, opozicioni kandidati, partije opozicije i svi oni koji imaju za cilj da Vučić ne pobedi u prvom krugu – bolje je da računaju da im je neophodna izlaznost od skoro 4,6 miliona birača i da rade na tome što je moguće više i da se ne predaju, nego da ga potcenjuju i misle da Vučić nikako ne može imati više od 1,8/9 miliona glasova. To je pogrešna polazna osnova. U borbu za drugi krug se mora ući bez zavaravanja kako opozicije, tako i opozicionih kandidata. Na prethodnim parlamentarnim izborima je glasalo oko 3,8 miliona birača, 2014. godine 3,6 miliona birača, a 2012. na parlamentarnim i u prvom krugu predsedničkih izbora oko 3,9 miliona birača. U odnosu na prethodnu 2016. godinu, u „najgorem“ scenariju bi značilo da je za drugi krug neophodno da glasa preko 800 000 novih birača koji nisu glasali prethodne godine i da niko od tih novih ne glasa za Vučića. Deluje poprilično neostvarivo, ali da li je tako?

Šta je Vučićeva strategija na ovim izborima?

Nakon što je Vučić odlučio da se kandiduje za predsednika Republike, svoju kampanju je delom komunikacijski usmerio na temu teške borbe na predsedničkim izborima, pa između ostalog kaže: „Pred partijom koju trenutno vodim su veliki izazovi i težak put. Kao da su svi urotili da izgubimo izbore, ali mi ćemo se boriti. Biće teško pobediti, ali borićemo se.“ Dominantno se u „medijima koji su mu bliski“ (da ne upotrebljavam teže reči, ali svi znamo šta) razvija teza o zajedničkom nastupu DOS-a, o „DOS-ovskim“ kandidatima koji će izazvati haos i koji ruše Vučića. Ovakva medijska propaganda ima za cilj da se među pristalicama SNS-a i njihovim biračima ne stvori osećaj da je Vučić „pobednik pre izbora“. Između ostalog, isti ti mediji, ali i mnogi drugi izlaze sa tezom da je Vučić trenutno na oko 50% podrške, ne mnogo preko toga upravo kako bi se sopstveni birači održali u stanju „borbene gotovosti“. Osim toga, stvara se utisak da ne postoji drugi krug. Već da Vučić mora da pobedi u prvom krugu jer su se svi već urotili protiv njega. Ovaj Vučićev potez jeste očekivan, jer ne želi da mu se desi ono što se desilo Borisu Tadiću u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. godine kada je stvorena slika da je on siguran pobednik drugog kruga izbora (iako to nije jedini razlog Tadićevog poraza, ali to nije tema). Teško je zamisliti da Vučić van ovog okvira može da privuče neke nove birače. Njegov cilj je da birači SNS koalicije kao i svih koalicionih partnera u prvom krugu izađu i glasaju za njega. Međutim, da li ovakva strategija može Vučiću da se obije o glavu?

Da li je moguće da izlaznost bude veća od 4,5 miliona birača 

i da se dođe do drugog kruga?

Uslov za veliku izlaznost kao što smo videli ne mora da bude vrsta izbora, pa ni kandidati (Nikolić VS. Tadić, drugi krug izbora 2008. i 2012. godine) već opšti kontekst izbora. Stvoren je kontekst izbora da je Vučić oko 50%, da se on bori da pobedi i da neće biti lako, kao i da su se svi ostali urotili protiv njega (iako njegovoj listi predlagača za predsednika nema kraja). Osim toga, stvoren je kontekst u kome je (makar) za sada dovoljno da bude drugog kruga i da će to već tada značiti veliki poraz za Vučića i početak njegovog kraja. U okolnostima u kojima se Srbija nalazi – deluje da je zaista tako. Takođe, uveliko se stvara osećaj referendumskih izbora u kome se glasa „za Vučića“ ili „protiv Vučića“. Za neke izborne aktere više nije ni važno ko će biti predsednik, već je cilj ući u drugi krug i tamo će kandidat opozicije (ko god dođe do drugog kruga) imati podršku svih. Kako ovakav kontekst izbora može da utiče na izlaznost?

Teorija racionalnog izbora, koju često koristim kao alat za objašnjenje mnogih društvenih i političkih pojava, iako nema objašnjenje zašto bilo ko i bilo kada izlazi na izbore, možda može da nam ponudi odgovor da li je moguće da očekujemo drugi krug predsedničkih izbora. Teorija o (ne)racionalnom izlasku na glasanje (paradoks glasanja) je razvijena od strane Downsa (1957), a kasnije unapređena od strane Rikera i Ordeshooka (1968), (videti i zanimljiv tekst Kanazawa, 1998) kaže da će pojedinac izaći na glasanje (V) ukoliko: 

V = pB + D > C

gde je p verovatnoća da će baš Vaš glas biti odlučujući, B je benefit koji lično birač ostvaruje ukoliko njegov kandidat/stranka pobedi, D je vrednost osećaja da ste ispunili svoju građansku dužnost i dali vaš doprinos demokratiji (Downs – D znači demokratija (Democracy), Riker i Ordeshook – D znači građanska dužnost (citizen Duty), a C predstavlja trošak izlaska na izbore (vreme i energija odlaska na samo glasačko mesto, ali i informisanje o kandidatima, njihovim programima, temama, praćenje kampanje i sl).

S obzirom da je realna mogućnost da baš Vaš glas bilo šta odluči nikakva, smatra se da verovatnoća iznosi 0, pa ova formula može da se svede na V= D > C (osećaj građanske dužnosti da bude veći od troška), čime se često i argumentuje niska izlaznost na izbore (u partokratskoj državi kakva je Srbija nikad se ne bih saglasio da B nema uticaja na izlaznost na izbore).

Međutim, za potrebe ovog teksta ponudiću svojevrsan model ove formule primenjen na ove predsedničke izbore koja nam može reći da postoji šansa da se izlaznost podigne dovoljno da dobijemo drugi krug.

p – verovatnoća da Vaš glas odluči izbore

Apsolutno sam saglasan sa teorijom da je na nacionalnim izborima apsolutno nemoguće da jedan glas odluči. Šta više, razlike u pobednicima se mere u najmanje desetinama hiljada glasova. Saglasan sam i sa kolegom Vučićevićem koji je pred izbore 2014. rekao: „I premda se poslednjih dana tvrdi da baš naš glas može dovesti do toga da neka od partija padne ispod cenzusa, što će posledično ojačati naprednjake, verujte da je tvrdnja tog tipa uverljivija od one da će baš vaš glas odrediti izbornog pobednika koliko i tvrdnja da će čovek sa dužim nogama lakše preskočiti Atlantski okean od onog čije su noge kratke.“ Međutim, opšti kontekst izbora je takav da su se oni sveli na pitanje da li će Vučić imati 50,1% ili 49,9%. Odnosno, pitanje svih pitanja je da li će biti drugog kruga i da li će preskočiti cifru od 50% plus 1 glas i gotovo svi akteri potenciraju to pitanje. Ovakav kontekst, u kome se govori o tome – da je pitanje pobede Vučića u prvom krugu pitanje jednog, dva ili nekoliko procenata dovodi do toga da građani imaju osećaj da je vrednost njihovog glasa u ovom slučaju velika. Ne odlučujuća, to sam siguran da niko ne misli, ali sigurno veća nego na nekim prethodnim predsedničkim ili parlamentarnim izborima. Rast ovog osećaja kod svojih birača želi i sam Vučić, kako bi bez obzira na njegovu prednost nad ostalim kandidatima sigurno izašli (iako SNS ima i druge metode izvlačenja svojih birača na birališta) i glasali. Iako istraživanja pokazuju da Vučić ima izrazito veliku prednost u odnosu na drugoplasiranog, stvorena je atmosfera neizvesnih izbora što kod svakog birača može da utiče na odluku da izađe da glasa (posebno kod povremenih participanata). Iako jedan glas ne može ništa da promeni, kod birača stvara jači osećaj vrednosti njihovog pojedinačnog glasa.

B – benefit koji lično birač ostvaruje ukoliko njegov kandidat pobedi

Ovaj činilac u ovom delu jednačine može za mnoge birače imati jako visok značaj iako se radi o predsedničkim izborima, posebno za one koji glasaju za kandidata vladajuće koalicije nadajući se u budućnosti da će kroz partiju dobiti neke lične beneficije. Sa druge strane, opozicioni birači svoj benefit mogu meriti isključivo u nekoj vrsti „moralne satisfkacije“. Međutim, ovde je reč o biračima koji 2016. godine nisu glasali i koje bi trebalo izvući na birališta. Kontekst izbora i atmosfera koja se stvara, ima samo jedan cilj – a to je da benefit na izborima za glasače bude taj da Vučić ne pobedi u prvom krugu. Za povremene participante (pre svega), politički pasivno i apolitično stanovništo koji bi trebalo da podignu izlaznost, ne verujem da na Vučića gledaju pozitivno. Povremene participante (koji su npr. glasali u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. godine), upravo njih opozicija i opozicioni kandidati moraju da ubede u značaj i vrednost „ličnog benefita“ koji mogu ostvariti ukoliko izađu na birališta. Povremenim participantima sigurno pripadaju nekadašnji birači DOS-a, DS-a i Borisa Tadića. A to nisu birači koji ne mogu da uvide „značaj“ da se spreči Vučićeva pobeda u prvom krugu. Za njih to može predstavljati značajno viši benefit nego što su procenjivali svoj benefit, ali i same šanse nekih partija/kandidata na prethodnim parlamentarnim izborima (2014. i 2016.) koji su svakako bili izbori sa unapred poznatim pobednikom i činjenicom da je SNS u svakom momentu imala izuzetno širok opseg potencijalnih koalicionih partnera.

Moj osećaj je da je sabirak pB u ovoj formuli, u relativno sličnim okvirima bio najizraženiji i najviši u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. godine kada je izlaznost dostigla skoro 4,6 miliona birača. Neizvesan drugi krug izbora i benefit građana koji su smatrali da tada lider radikala Tomislav Nikolić ne sme da postane predsednik Srbije. 

D - vrednost osećaja da ste ispunili svoju građansku dužnost i dali vaš doprinos demokratiji

Ovaj sabirak u redukovanoj formuli (D > C) je praktično jedini koji na izbore izvodi više od polovine stanovništa. U atmosferi kakvu opozicija pokušava maksimalno da podstakne, više nije samo pitanje doprinosa demokratiji kroz čin glasanja, već je doprinos demokratiji i ispunjenje građanske dužnosti taj da se ne dozvoli nastavak autoritarne vladavine Aleksandra Vučića. Kod povremenih participanata, ovakvo podsticanje svesti može da ima snažan pritisak i visoku vrednost da se izađe na izbore.

C - trošak izlaska na izbore (vreme i energija odlaska na samo glasačko mesto, ali i informisanje o kandidatima, njihovim programima, temama, praćenje kampanje i sl).

Kada se radi o trošku izlaska na izbore, postoji niz faktora koji mogu uticati na odluku da li će birači izaći na izbore ili ne. Dovoljno je da pada kiša i da mnogi birači smatraju da je izlazak nedeljom po kiši prevelik trošak i odlučuju da ostanu kod kuće (mnoga empirijska istraživanja pokazuju da kiša smanjuje izlaznost i da postoje i zakonitosti na koga kiša utiče: u SAD-u, u Španiji). Iako statistika pokazuje upravo suprotno u Srbiji, da kiša pogoduje većoj izlaznosti, dok je lepo vreme smanjuje. Na faktore poput vremenskih prilika, opozicija ne može da utiče. Ali, kada se radi o informisanju o kandidatima, njihovim programima i temama – kontekst izbora je da gotovo više ništa od toga nije bitno. Bitno je samo izaći i glasati za bilo koga osim Vučića. Povremeni participanti će verovatno i posvetiti vreme razmišljanju za koga od preostalih kandidata (osim Vučića) da glasaju. Među politički pasivnim i apolitičnim stanovništvom, siguran sam da ima onih koji će pojavom novog lica i nečim što ismeva celokupnu političku situaciju možda poželeti i da glasaju. Verujem da ne bih previše pogrešio ukoliko bih rekao da je ovo grupa čiju podršku npr. Ljubiša Preletačević Beli želi i ciljna grupa kojoj se obraća.

Prema tome – drugi krug izbora zavisi od toga koliko će opozicioni kandidati i partije uspeti da utiču na pre svega povremene participante. Na politički pasivne i apolitične građane je jako teško uticati i izvesti na birališta, ali neki mali procenat je moguće. Možda baš onaj odlučujući procenat da se dođe do drugog kruga. Potrebnu izlaznost na ovim predsedničkim izborima možemo imati samo ukoliko se povremeni participanti u potpunosti aktiviraju (podsetimo, izlaznost u drugom krugu 2008. je bila skoro 4,6 miliona birača). Da li će kandidati i opšti kontekst izbora uspeti da izvuku ove grupe birače na birališta? Zaključak je da leva strana formule (pB + D > C) nije imala ovako velike vrednosti u poslednjih 15-ak godina (osim upravo drugog kruga predsedničkih izbora 2008. godine). Da li će to biti dovoljno za drugi krug? Videćemo 02. aprila.