Politička nauka decenijama unazad pokušava da
ponudi odgovor šta je to što motiviše pojedince da participiraju u političkom
životu zajednice. Situacija u Srbiji, nalazi se između raznih teorijskih modela
motiva političke participacije na bilo kom nivou („politički gladijatori“,
aktivno članstvo, povremeno angažovani, pasivni i apolitični). Pre nego što
uopšte postavimo pitanje koji su to motivi kojima se građani vode kada se
učlanjuju u političke partije i (p)ostaju aktivni, moramo da znamo dve stvari.
Prvo, vladajuća Srpska napredna stranka
je danas najveća organizacija u zemlji sa izrazito razvijenom organizacionom mrežom i
velikim brojem partijskih aktivista. Drugo, kako sami tvrde – i dalje konstantno beleže rast članstva i nema
razloga da ne verujemo u to.
Moramo
prvo da postavimo pitanje kakav je intenzitet identifikacije svih tih
političkih aktivista sa partijom u kojoj su? Koliko su oni zaista privrženi
partiji, odnosno kolika je snaga njihove identifikacije, kao i kolika je snaga
distanciranja od drugih partija? Koliko se birači identifikuju sa ideloškim i
programskim stavovima partije, oblikom delovanja partije i liderom partije? Osim
poslednjeg, identifikacije sa liderom – teško se može govoriti o temeljnijem
nivou identifikacije partijskih aktivista.
Ključna stvar u vezi sa političkom
participacijom u Srbiji jeste da ona u partijama postaje intenzivnija kada je
partija na vlasti. Odnosno, rast
aktivizma i rast članstva u partijama je direktno proporcionalan količini moći
i vlasti koju ima partija. Ovaj model nije dominantan samo kod naprednjaka
u poslednje četiri godine. Na potpuno isti način je sve funkcionisalo i pre
toga. Demokratska stranka i URS (G17
PLUS) su izuzetno dobro funkcionisali dok su bili na vlasti. Imali su veliki
broj članova i partijskih aktivista. Demokrate se za vreme svoje vladavine
nisu suočavale sa padom članstva i aktivizma u okviru stranke. Ne smemo
zaboraviti da demokrate (DS) nisu izgubile vlast 2012. godine isključivo na
izborima od naprednjaka kako se to danas predstavlja javnosti, već u koalicionim pregovorima
sa Dačićem. Podsetimo se, tri ključna aktera u Vladi Mirka Cvetkovića (DS, G17
plus/kasnije URS, kao i koalicija oko SPS-a) jesu izgubili
deo glasova u odnosu na 2008.
godinu, kao vladajuća koalicija ukupno
nešto više od 12% (milion i 900 hiljada 2008. godine naspram milion i
650 hiljada glasova 2012.
godine), Ali, vladajuća
koalicija je po
broju mandata popravila svoj rezultat te 2012. godine. Naspram 122
mandata 2008. godine, 2012. godine su osvojili 127 mandata i mogli da obnove
vladajuću koaliciju i to bez podrške partija nacionalnih manjina. Ovo je bila
zasluga isključivo razvijene mreže odbora i velikog broja aktivista i članova
ovih partija.
Pad demokrata se dešava nakon što gube republičku vlast u
koalicionim pregovorima sa Dačićem, a naprednjaci je osvajaju. Od tada se
demokrate nisu oporavile. Dobar deo članstva se pasivizirao ili je napustio
stranku. A naprednjaci tada počinju da rastu i do današnjeg dana beleže rast
članstva i imaju sve više aktivista. Takođe je bitno napomenuti da se URS
raspao i zvanično ugasio neposredno nakon što su 2014. godine ostali bez
parlamentarnog statusa, a samim tim i bez vlasti.
Nije teško pronaći uzroke za pad
aktivizma i gubitak članstva unutar demokrata i rast aktivizma i članstva kod naprednjaka. Uzrok tome nisu
dobri ili loši programi, dobro ili pogrešno kreirane politike, dobro ili loše
vođenje države, iako bi to trebalo da budu. Uzroci su u klijentelizmu i partokratiji.
Znamo da
je Srbija zemlja visoko razvijene korupcije. Od korupcije u dnevnim
interakcijama građana sa predstavnicima uprave do sistemske korupcije i
kupovine zakona. Polazna tačka svakog
definisanja korupcije u Srbiji jeste da živimo u duboko partokratskom društvu,
odnosno u društvu u kome su političke partije zaposele, osim političkog - dobar
deo društvenog i privrednog prostora. Ukoliko
imate potpuno korumpiranu partokratsku državu kakvu imamo u Srbiji bez obzira
ko je na vlasti, onda imamo i građane koji u politiku ulaze isključivo vođeni
klijentelizmom. Pristup društvenim pozicijama i poslovima, koji bi trebalo da
budu dostupni svima pod istim uslovima, omogućen je samo kroz sistem partijskih
zasluga. Odnosno, društvene pozicije se raspoređuju i dodeljuju prema
kriterijumima političke pripadnosti uz zamenu za političku podršku, partijsku aktivnost i davanje novca za partiju.
Građani, razmišljajući da će lično živeti
bolje samo ukoliko se za to izbore kroz partijski angažman, postaju politički
aktivni. Idu na sastanke, organizuju događaje, lepe plakate, dele flajere na
ulici, idu od kuće do kuće, zovu građane telefonom, u poslednje vreme i fizički
se sukobljavaju sa protivnicima, itd. Ne
pitaju se ni o čemu, niti razmišljaju o politikama koje se usvajaju,
bespogovorno prihvataju sve što dolazi iz vrha stranke, umiljavaju se
partijskim funkcionerima ne bi li izvukli određenu pogodnost za sebe. Tako
izgleda biti partijski aktivista u Srbiji. Takođe, oni su svesni političkih
prilika u Srbiji u datom trenutku. Percipiraju naprednjake kao partiju koja će
biti na vlasti još neki period, učlanjuju se u tu partiju i postaju aktivni u
nadi da će rešiti svoje egzistencijalne probleme. Zato se članstvo DS-a
pasiviziralo, napustilo tu partiju ili otišlo u neku drugu. Zato što su svesni
da kroz partijski aktivizam u DS-u neće izvući lične pogodnosti za sebe u skorijem
periodu jer je teško da će se ova partija u bliskoj budućnosti vratiti na poziciju vlasti. Situacija u SPS-u je slična kao i u naprednjacima. Dok su na vlasti, ne moraju da brinu za članstvo i aktiviste.
Pitanja političke
odgovornosti, poštenja, etike, javnog interesa i bavljenjem politikom kao
pozivom nisu ona pitanja koja se postavljaju u Srbiji. Političke partije više nisu organizacije političkih istomišljenika i demokratski
posrednik između društva i države. Političke partije su servisi za
zapošljavanje i izvlačenje pogodnosti za svoje funkcionere i aktiviste. Oni
koji ne žele da uđu u to „kolo partijskog života“ ostaju skrajnuti u društvu
ili jednostavno odlaze iz zemlje. A država i njeni socijalni servisi tonu sve
dublje i dublje, u raspad iz kog nema povratka.
No comments:
Post a Comment